ANALIZA RAD I SOCIJALNA PRAVDA SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 Šta se dogodilo sa ranjivim grupama na tržištu rada? Zdravstvena kriza sa kojom se svet suočio ostavila je velike posledice na privredu u celini i posebno na tržište rada. Pored toga što se položaj „tradicionalnih“ ranjivih grupa dodatno pogoršao, pandemija je uticala na marginalizaciju pojedinih grupa koje u regularnim vremenima nisu ranjive. Odgovor države u vidu paketa mera privredi i građanima bio je izdašan i neselektivan. Zahvaljujući ovim merama sprečeno je značajnije smanjenje zaposlenosti, dok je stopa nezaposlenosti čak i neznatno opala u 2020. godini. Mihail Arandarenko i Dragan Aleksić Oktobar 2023 Iako su pandemijski uslovi predstavljali idealnu priliku za stvaranje socijalnog pakta i okretanja ka kolektivnoj solidarnosti, matrica funkcionisanja socijalnog dijaloga u Srbiji nije se bitno promenila. Država je zadržala dominantnu ulogu i uključenost socijalnih partnera u kreiranje paketa mera bila je svedena na minimum.

ARBEIT UND SOZIALE GERECHTIGKEIT SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 Šta se dogodilo sa ranjivim grupama na tržištu rada? Izveštaj je nastao u okviru projekta„DEFEN-CE: Socijalni dijalog u odbrani ranjivih grupa na tržištima rada posle COVID-19“. Projekat DEFEN-CE ima za cilj da analizira ulogu socijalnog dijaloga u upravljanju pandemijom COVID-19 u domenu socijalnih prava i uslova rada ugroženih grupa u 10 država članica Evropske unije i 2 zemlje kandidata, uključujući Srbiju. Partneske organizacijei u Srbiji su Ekonomski fakultet u Beogradu i fondacija Fridrih Ebert.

Sadržaj UVODNE NAPOMENE 2 1. TRŽIŠTE RADA I RADNI ODNOSI U SRBIJI 3 1.1 Tržište rada 3 1.2 Radni odnosi 3 2. PANDEMIJA VIRUSA COVID-19 I NJEN UTICAJ NA RANJIVE GRUPE 5 2.1 Uticaj na privredu i tržište rada 5 2.2 Pandemija i ranjive grupe na tržištu rada 5 2.3 Politike usvojene kao odgovor na pandemiju Covid-19 6 3. SOCIJALNI PARTNERI I SOCIJALNI DIJALOG U ODBRANI RANJIVIH GRUPA 8 3.1 Akteri 8 3.2 Teme 8 3.3 Interakcija između aktera 9 3.4 Ishodi 10 3.5 Ocena uloge socijalnog dijaloga u donošenju mera podrške kao odgovor na Covid-19 10 4. OCENA I ZAKLJUČCI 12 5. LITERATURA 14 1

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 Uvodne napomene Iskustvo koje nam je donela pandemija virusa Covid-19 bilo je bez presedana. Praznine koje postoje u institucionalnom pamćenju otežale su adaptaciju i pronalaženje adekvatnog odgovora za novonastalu situaciju. Praznine koje su prouz rokovane time što se poslednja pandemija ovih razmera do godila pre više od jednog veka i pre svega u jednom znatno manje umreženom i globalizovanom svetu. U takvim okol nostima, vlade svih zemalja ostale su zatečene i u hodu su se snalazile i donosile mere kojima bi ublažile posledice zdravst vene krize. Skoro sve zemlje najpre su se opredelile za ograničenje kretanja, a zatim za mere socijalnog distanciranja kako su informacije o virusu postale dostupnije, a vakcine pristupačnije. Srbija nije bila izuzetak, te su tako sa pandemi jom evoluirale i mere usmerene ka privredi i građanima. Ovaj izveštaj ima za cilj da odgovori na sledeća pitanja:(1) Koje mere javne politike i socijalnog dijaloga usmerene na odabranu ranjivih grupa su primenjene tokom pandemije virusa Covid-19 u periodu od 2020. do 2022. godine?(2) U kom obimu i na koji način je socijalni dijalog imao ulogu u sprovođenju socijalnih prava i prava iz radnog odnosa odabranih ranjivih grupa za vreme pandemije Covid-19 od 2020. do 2022. godine?(3) Koje pouke i šanse za jačanje socijalnog dijaloga su izvučene iz pandemije Covid-19? Da bismo odgovorili na ova pitanja, koristili smo kombinovani metod, koji predstavlja mešavinu kvalitativnih i kvantitativnih tehnika. Za početak smo prikupili najrelevantnije podatke sa tržišta rada, posebno u vezi sa ranjivim grupama. Potom smo kroz analizu već dostupnih podataka izvršili sintezu posto jećih znanja o javnim politikama i socijalnom dijalogu u periodu krize izazvane pandemijom Covid-19. Na kraju smo sproveli 10 polustrukturisanih intervjua da bismo dubinski istražili ulogu socijalnih partnera u odbrani ranjivih grupa. Ustanovili smo da je najvažnija mera Vlade bila direktna sub vencija preduzećima u privatnom sektoru za očuvanje radnih mesta kroz isplatu paušalnog iznosa neto minimalne zarade po svakom stalno zaposlenom radniku. Vandržavni socijalni partneri su se u našim intervjuima složili da su njihove inicija tive imale vrlo ograničen efekat na konačne ishode u smislu donetih mera, pogotovo kad je reč o zaštiti ranjivih grupa. Najvažnija pouka koju smo izvukli je ta da je pandemija poka zala da je potrebno više solidarnosti, uzajamnog priznavanja i poverenja među vandržavnim socijalnim partnerima da bi se uspostavila ravnoteža snaga i interesa aktera u socijalnom dijalogu. Izveštaj je strukturisan na sledeći način: nakon uvoda date su informacije o kontekstu u vezi sa tržištem rada i radnim od nosima. U trećem delu su dokumentovana ključna dešavanja sa tačke gledišta rada i uticaja na tržište rada, identifikovane su ranjive grupe u opštem smislu, a posebno one koje su bile najteže pogođene pandemijom, i elaborirane su preduzete mere za zaštitu privrede u opštem smislu, a naročito za zašti tu ranjivih grupa. Četvrti deo bavi se učešćem socijalnih part nera u procesu odlučivanja i njihovom ulogom u zaštiti ran jivih grupa. U poslednjem delu izneti su zaključci i istaknute su pouke do kojih smo došli. 2

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 1 TRŽIŠTE RADA I RADNI ODNOSI U SRBIJI 1.1. TRŽIŠTE RADA Pozitivni trendovi na tržištu rada trajali su skoro jednu decen iju, a potom su vrlo k prekinuti 2020. godine zbog izbijanja pandemije virusa Covid-19. Najznačajnije poboljšanje zabe leženo je kod stope zaposlenosti, koja je porasla za skoro 20 procentnih poena, dok je stopa aktivnosti porasla za 12 pro centnih poena. Istovremeno je zabeležen pad stope nezapos lenosti za oko 15 procentnih poena, u odnosu na najvišu stopu iz 2012. godine(26%). Slika 1 Osnovni pokazatelji tržišta rada za stanovništvo radnog uzrasta (15-64 godine) u Srbiji od 2010. do 2022. godine godine, opao na svega 78% u 2022. godini, dok je u Evrop skoj uniji istovremeno oscilirao između 84% i 85%(Eurostat). Osim radnika sa ugovorima na određeno vreme, zabeležen je i snažan porast broja onih koji su zaposleni na sezonskim i privremeno-povremenim poslovima, kao i na osnovu ugovo ra o delu i drugih atipičnih ugovora. Udeo radnika sa nepunim radnim vremenom u Srbiji neprekidno se smanjivao od 2014. godine kada je dostigao najvišu stopu od 11%. Taj udeo je 2022. godine iznosio 6%, što je tri puta niže od evropskog proseka. Međutim, za razliku od Ev ropske unije, veliki deo zaposlenih sa nepunim radnim vre menom u Srbiji nije dobrovoljno odabrao takvo zaposlenje. Naime, oko 45% radnika u Srbiji su 2010. godine radili sa nepunim radnim vremenom jer jednostavno nisu mogli da pronađu posao sa punim radnim vremenom. Iako je 2022. godine njihov udeo opao na 30%, i dalje je bio značajno veći od evropskog proseka od 20%(Eurostat). 1.2. RADNI ODNOSI Izvor: Anketa o radnoj snazi, Eurostat. Iako se, prema svim osnovnim pokazateljima, tržište rada poboljšalo, kvalitet zapošljavanja ostao je upitan. Realni godišnji rast prosečne zarade u periodu od 2010. do 2018. godine bio je svega oko 0,3%. Značajnije povećanje zarada usledilo je 2019. godine, ali su realne koristi toga izbrisane visokom inflacijom tokom zdravstvene krize i nivo rasta zara da se vratio na prethodni trend. Prema uporednim podacima iz Istraživanja o strukturi zarada, Srbija je zemlja sa natprosečnim udelom radnika koji primaju niske zarade. Oko 23% radnika je 2014. godine zarađivalo manje od dve trećine medijalne zarade. Premda se 2018. go dine taj udeo smanjio na 18%, i dalje je bio iznad evropskog proseka od 15%(Eurostat). Još jedan uvid u raspodelu zara da može se dobiti na osnovu odnosa između medijalne i prosečne zarade. Prema najnovijim podacima Republičkog zavoda za statistiku, medijalna zarada u Srbiji iznosi svega 75% prosečne zarade. Privremeno zapošljavanje radnika u Srbiji stalno raste od 2010. godine. Kao posledica toga, udeo zaposlenih na ne određeno vreme u Srbiji je sa 89%, koliko je iznosio 2012. Radni odnosi u Srbiji uređeni su sveobuhvatnim korpusom radnog zakonodavstva, koje je utemeljeno na Zakonu o radu. Nakon demokratskih promena koje su olakšale privatizaciju bivših„društvenih“ preduzeća početkom 2000-ih godina, sindikalna gustina kontinuirano je opadala. Prema najnovijim dostupnim podacima OECD-a, sindikalna gustina se sa 33,3%, koliko je iznosila 2010. godine, smanjila na 26,4% u 2014 godini. Još više se smanjila korigovana stopa pokrivenos ti kolektivnim ugovorima, koja predstavlja udeo zaposlenih sa pravom kolektivnog pregovaranja, i to sa 55%, koliko je iznosila 2010. godine, na 30% u 2019. godini. Na drugoj st rani spektra kolektivnog pregovaranja stopa pokrivenosti je slična, sa gustinom organizacije poslodavaca koja je 2019. godine iznosila 25%(OECD i AIAS, 2021). Dok je u javnom sektoru sindikalna gustina i dalje visoka (premda i ona opada), u privatnom sektoru je marginalna. Ironično je to što je, u prvoj deceniji ovog veka, oštar pad zaposlenosti u privatnom sektoru bio jedini faktor koji je značajno usporio ovu tendenciju. Smanjenje ukupne sindikalne gustine posledično se ubrzalo sa ekspanzijom zapošljavanja u privatnom sektoru nakon Velike recesije. U Srbiji postoje tri glavne sindikalne organizacije na nacionalnom nivou: Savez samostalnih sindikata Srbije(SSSS), Ujed 3

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 injeni granski sindikati(UGS„Nezavisnost“) i Konfederacija slobodnih sindikata Srbije(KSS), od kojih su prva dva trenut no priznati kao reprezentativni na nacionalnom nivou. Četvr ta sindikalna organizacija- Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata(ASNS)- izgubila je svoj reprezentativni status pre skoro 20 godina i njeno članstvo i uticaj su dugoročno u padu. Pored pomenutih krovnih sindikalnih organizacija, pos toji i određeni broj manjih sindikata organizovanih na nivou preduzeća, koji ne pripadaju nijednoj centrali. Na strani organizacija poslodavaca, jedino reprezentativno udruženje poslodavaca u Srbiji je Unija poslodavaca Srbije (UPS). Ne samo što je UPS jedina nacionalna reprezentativna organizacija poslodavaca, već u poslednjih nekoliko godina ostaje i jedina koja zastupa interese poslodavaca na svim nivoima socijalnog dijaloga. Kriterijumi reprezentativnosti oba aktera u oblasti radnih odnosa utvrđeni su Zakonom o radu. Da bi se sindikat smatrao reprezentativnim u bipartitnom socijalnom dijalogu, u njega mora da bude učlanjeno najmanje 15% zaposlenih od ukup nog broja zaposlenih kod poslodavca. Uslov reprezenta tivnosti sindikata za teritoriju Republike Srbije je donekle blaži i, u tom slučaju, reprezentativnim sindikatom se smatra sindikat u koji je učlanjeno preko 10% zaposlenih od ukup nog broja zaposlenih u zemlji. Što se tiče zakonom propisa nog kriterijuma reprezentativnosti na nacionalnom nivou za udruženja poslodavaca, reprezentativnim udruženjem poslo davaca smatra se udruženje poslodavaca u koje je učlanjeno najmanje 10% od ukupnog broja registrovanih poslodavaca, pod uslovom da ti poslodavci zapošljavaju najmanje 15% od ukupnog broja zaposlenih u zemlji. Kolektivno pregovaranje u Srbiji funkcioniše na sva tri nivoa, ali sa različitim značajem. Kolektivno pregovaranje na nacion alnom nivou ima daleko najveći značaj. Pregovori o minimal noj zaradi u potpunosti su centralizovani, a odluka o minimal noj zaradi je obavezujuća za celu privredu. S druge strane, pregovaranje na nivou sektora predstavlja dominantni oblik kolektivnog pregovaranja u javnom sektoru. Štaviše, od svih potpisanih posebnih granskih kolektivnih ugovora, samo 2 su potpisana izvan javnog sektora, odnosno u okviru realne privrede. Kolektivno pregovaranje na nivou preduzeća, gde je karakteristična niska sindikalna gustina, ima najmanji značaj i rezervisano je za veća preduzeća u privatnom sektoru koja su u stranom vlasništvu. Nacionalni tripartitni dijalog je institucionalizovan u okviru Socijalno-ekonomskog saveta(SES). SES ima 18 članova, od kojih je šest članova iz Vlade(predstavnici Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i drugih relevantnih odeljenja), šest iz sindikata(4 člana iz SSSS-a i 2 iz UGS-a „Nezavisnost“) i šest iz privrede(od kojih su svi predstavnici UPS-a). Iako SES ima prilično široko postavljeni cilj i mandat, njihovo usaglašavanje je ograničeno na utvrđivanje mini malne zarade i razmatranje brojnih socio-ekonomskih tema. Fragmentisani pristup sa naglašenom ulogom države, koji je tipičan za ostale nacije centralne i istočne Evrope koje su prošle kroz proces tranzicije na tržišnu ekonomiju, ugrubo se može uporediti sa sistemom radnih odnosa u Srbiji. Ako ništa drugo, u Srbiji je mnogo izraženiji disparitet u moći i stepenu legitimiteta između sindikata i organizacija poslodavaca, s jedne strane, i države, s druge strane. Dobar primer za to je utvrđivanje minimalne zarade u poslednjih nekoliko godina, kada je minimalna zarada povećavana odlukom vlade jer unutar SES-a nije mogao da se postigne konsenzus. Iako se najveći deo interakcije između državnih i vandržavnih aktera socijalnog dijaloga odlikuje prećutnim prihvatanjem, postoji znatan sukob između organizacija poslodavaca i sindikata, kao i između različitih saveza sindikata, što je dove lo do ciklusa fragmentacije i slabosti između vandržavnih ak tera u sferi radnih odnosa. Prema nedavnoj oceni Evropske komisije, socijalni dijalog u Srbiji i dalje je slab, naročito po pitanju učešća socijalnih part nera u izradi relevantnih politika. Zaključeno je da još uvek ima prostora za poboljšanje u pogledu jačanja kapaciteta ak tera u socijalnom dijalogu kako bi se podstaklo kolektivno pregovaranje(Evropska komisija, 2022). 4

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 2 PANDEMIJA VIRUSA COVID-19 I NJEN UTICAJ NA RANJIVE GRUPE Izbijanje pandemije virusa Covid-19 predstavljalo je globalni izazov i Srbija u tom pogledu nije bila izuzetak. Potpuno zat varanje, ograničenje radnog vremena i novi uslovi poslovanja vezani za socijalno distanciranje značajno su uticali na ekonomiju i društveni položaj stanovništva. Zbog šoka po nude koji se dogodio na samom početku pandemije, najviše su bili pogođeni poslodavci i radnici u takozvanim visoko-kontaktnim aktivnostima(ugostiteljstvo, turizam, transport, lične usluge, itd). Potom se smanjila i tražnja za proizvodima i uslugama u nisko-kontaktnim sektorima. Na taj način se kriza proširila na celu privredu i pogodila i tržište rada. Na početku pandemije, ograničenje kretanja se striktno sprovodilo u Srbiji. Vlasti su donele više mera kako bi olakšale ostanak kod kuće i socijalno distanciranje, uključujući opšte zahteve za prekidom rada, uvođenje policijskog časa, ograničenja okupljanja i kretanja u zemlji, zatvaranje granica i obavezni karantin. Relativno visoki nivoi neformalne zapos lenosti i zaposlenosti u ruralnim sredinama možda su delim ično ublažili strogost ograničenja kretanja za određene kate gorije radnika. Sledeća faza nastupila je po isteku nacionalnog karantina (nakon maja 2020), koja se poklopila sa ponovnom pojavom virusa Covid-19 za vreme leta. U visoko-kontaktnim sektori ma faza reaktiviranja poslovanja je bila jasno ograničena zabrinutošću za zdravlje i bezbednost, dok su sa druge strane poremećaji u lancu snabdevanja i šokovi tražnje odigrali značajniju ulogu u nisko-kontaktnim sektorima. S uporedne tačke gledišta, strogost epidemioloških mera ko je su se primenjivale u Srbiji značajno je varirala tokom čitave pandemije, mereno Indeksom strogosti koji je napravila gru pa autora sa Oksfordskog univerziteta. Tokom zatvaranja, Srbija je primenjivala mnogo strožiju epidemiološku politiku, da bi posle toga strogost mera bila negde oko ili ispod proseka za 27 država članica Evropske unije(od marta do juna 2020. u Srbiji je zabeleženo 75, u odnosu na prosek od 65, da bi od januara 2020. do jula 2021. bile zabeležene 52, u odnosu na prosek od 54). 2.1. UTICAJ NA PRIVREDU I TRŽIŠTE RADA Na početku pandemije, Srbija je imala snažan ekonomski rast, a 2019. godine zabeležena je godišnja stopa rasta BDP-a od 4,2 odsto. Ekonomski pad u Srbiji 2020. godine iznosio je samo oko 1%, što je bilo mnogo optimističnije od početnih prognoza i takođe mnogo manje od pada koji je zabeležila većina drugih zemalja u Evropi i na globalnom nivou. Realni BDP povećao se za 7,4% 2021. godine, što je relativno malo u odnosu na ostale zemlje Zapadnog Balkana, dok je 2022. godine zabeležen sporiji rast u odnosu na prosek(1,6%), što ukazuje da su konvergencija BDP-a sa zemljama Evropske unije i prednost u odnosu na ostatak regiona u periodu od 2020. do 2021. godine bile privremenog karaktera. Ipak, ekonomski rezultati Srbije tokom perioda od 2020. do 2021. godine očito su bili među najboljim u Evropi. Pozitivni trendovi na tržištu rada tek neznatno su prekinuti 2020. godine zbog izbijanja pandemije virusa Covid-19. Up rkos negativnim posledicama krize, broj zaposlenih uzrasta 15-64 godine u 2020. u odnosu na 2019. godinu smanjen je za svega 9.000, od čega je nešto veće smanjenje zabeleženo kod muškaraca(5.300). Izuzetno blagi pad zaposlenosti uz snažan depopulacioni trend doveo je do toga da se stopa zaposlenosti stanovništva radnog uzrasta poveća za 0,6 pro centnih poena u odnosu na prethodnu godinu. Promena stope zaposlenosti nije imala rodno diskriminatorni karakter. Još bolje rezultate tržište rada zabeležilo je u pogledu nezaposlenosti koja je smanjena za gotovo 50.000 u odnosu na prethodnu godinu, pri čemu je kod žena zabeležen veći pad broja nezaposlenih i stope nezaposlenosti nego kod muškaraca. 2.2. PANDEMIJA I RANJIVE GRUPE NA TRŽIŠTU RADA Tokom pandemije, osim tradicionalne sfere nesigurnih, privremenih, slabo plaćenih i često neformalnih poslova, ran jive grupe na tržištu rada proširile su se i na one kategorije radnika koje se u normalnim vremenima ne smatraju ranjivim. One su obuhvatale radnike koji su bili izloženi pov ećanom riziku od zaražavanja i/ili dužim satima rada zbog pandemije, radnike koji su bili pod pojačanim pritiskom na poslu, radnike sa malom decom, i druge. Ako bismo prikaza 5

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 li samo„objektivnu“ sliku, u velikoj meri bismo propustili da osvetlimo i tu drugu kategoriju radnika jer njihov položaj na tržištu rada i njihove zarade obično nisu ugroženi; međutim, njihovi uslovi rada i balans između posla i privatnog života značajno su se pogoršali. Prema podacima iz ARS i/ili administrativnim podacima, mo guće je identifikovati sledeće ranjive grupe za vreme pan demije: mladi ljudi, neformalno zaposleni, radnici sa ugovori ma na određeno vreme, samozaposleni, radnici zaposleni u administrativnim i pomoćnim uslužnim delatnostima, delat nostima putničkih agencija, tur-operatora, usluga rezervacije i pratećih aktivnosti, kao i niskoobrazovani radnici. Kako je prethodno navedeno, ranjive grupe koje su apostro firali akteri u socijalnom dijalogu i ostali sagovornici donekle se razlikuju, ali se u mnogim aspektima i preklapaju. To su: radnici angažovani na osnovu atipičnih i neformalnih ugovo ra o radu; radnici angažovani preko agencija za privremeno zapošljavanje; zdravstveni radnici; radnici u maloprodaji, tu rizmu i ugostiteljstvu; žene i roditelji sa malom decom. Radnici angažovani na osnovu atipičnih i neformalnih ugovo ra o radu identifikovani su kao najveće žrtve krize izazvane pandemijom. Njihova ranjivost se pogoršala tokom pandem ije. Zbog slabe zakonske zaštite takvih ugovora, obaveze pre duzeća koje ih otpusti su zanemarljive. Prema administra tivnim podacima, registrovana zaposlenost neprekidno je rasla tokom sva četiri kvartala 2020. godine, što je doprinelo godišnjem rastu zaposlenosti od skoro 50.000. Međutim, broj zaposlenih na„dugoročnoj osnovi“ porastao je za više od 50.000, dok se broj zaposlenih na„privremeno-povre menim poslovima“ smanjio za nešto više od 6.000, što odgovara godišnjem padu od oko 9%. Podaci iz ARS ukazu ju da je izgubljeno oko 56.000 neformalnih poslova, a sa dru ge strane potvrđuju povećanje formalne zaposlenosti. Već inicijalno nepovoljna pozicija mladih u Srbiji dodatno se pogoršala za vreme krize izazvane pandemijom. Položaj mla dih na tržištu rada u Srbiji tradicionalno je osetno lošiji u od nosu na njihove vršnjake u Evropskoj uniji. Prema svim poka zateljima tržišta rada, mladi su, tokom pandemije, prošli lošije od stanovništva radnog uzrasta. Za razliku od stanovništva uzrasta od 15 do 64 godine, stopa zaposlenosti mladih se smanjila, dok se stopa neaktivnosti mladih više povećala, a smanjenje stope nezaposlenosti mladih bilo je manje nego u slučaju stanovništva radnog uzrasta. Zdravstveni radnici bili su pod posebnim pritiskom zbog povećanih zdravstvenih rizika(uključujući i rizik od smrtnosti), produženog radnog vremena i stresa. Žene zaposlene u zdra vstvu i socijalnoj zaštiti bile su posebno pogođene u tom smislu jer one u Srbiji čine 76% zaposlenih u sektoru zdravst va i socijalne zaštite, koji je bio u prvim redovima borbe protiv krize. Iako statistički podaci na makro nivou ne ukazuju na veću pogođenost žena uticajem krize, većina naših sagovornika, naročito onih iz redova sindikata, slaže su se da je kriza nametnula značajan teret određenim grupama žena, poput samozaposlenih majki kojima je bilo vrlo teško da usklade svoj privatni i poslovni život nakon što su njihova deca prešla na onlajn nastavu. Radnici u sektoru neophodnih usluga, poput prehrambenih prodavnica i apoteka, bili su pod pritiskom zbog povećanog obima posla i zdravstvenih rizika. Valja napomenuti da veliki broj poslova koji su tokom karantina klasifikovani kao„neo phodni“ spada u kategoriju slabo plaćenih i nesigurnih poslova. S druge strane, neki radnici u profesijama koje se ne smatraju neophodnim, ili u sektorima ili preduzećima u kojima je pos tojao visok rizik od zaražavanja zbog neposrednog kontakta između pružalaca usluga i potrošača(na primer, u delatnosti ma turizma, trgovine i transporta), ili zbog velikog broja rad nika koji rade u istom prostoru(na primer, u nekim delovima proizvodnog sektora), prekinuli su rad da bi se sprečilo širenje zaraze. U pogledu ekonomske aktivnosti, najoštriji pad registrovane zaposlenosti doživeo je sektor administrativnih i pomoćnih uslužnih delatnosti. Najveća destrukcija radnih mesta do godila se kod zaposlenosti preko agencija za privremeno zapošljavanje. Nešto manji pad zaposlenosti dogodio se u delatnostima putničkih agencija, tur-operatora, usluga rezervacije i pratećih aktivnosti, u kancelarijsko-administra tivnim i drugim pomoćnim poslovnim delatnostima, kao i u zdravstvu i socijalnoj zaštiti. Dok je za mnoge radnike u javnom sektoru zatvaranje uglavnom podrazumevalo prelazak na rad od kuće, privatna preduzeća brzo su morala da se snađu na više načina i prila gode novonastaloj situaciji. Neka od njih prešla su na elek tronsku trgovinu(onlajn prodaju) i rad na daljinu. 2.3. POLITIKE USVOJENE KAO ODGOVOR NA PANDEMIJU COVID-19 U odgovoru na pandemiju, Srbija je usvojila neobičan paket mera podrške. Ove mere bile su finansijski izdašne(njihova ukupna vrednost u periodu od 2020. do 2021. godine iznos ila je oko 13% godišnjeg BDP-a), a ujedno su verovatno imale najuniverzalističkiji karakter na svetu. Uprkos tome što su bile podržane i korišćene od strane većine privrednih subjekata i građana, mere su naišle na stroge kritike u nekim stručnim i NVO krugovima zbog svoje neusredsređenosti. S druge strane, akteri u socijalnom dijalogu prvobitno su imali gener alno pozitivan stav prema merama iako su, tokom prve faze krize, u velikoj meri bili isključeni iz procesa kreiranja i usva janja politika. Akteri u socijalnom dijalogu – kako sindikati tako i Unija poslodavaca – vremenom su postajali kritičniji prema ovom univerzalističkom pristupu, tražeći da mere budu ciljanije kako bi se pomoć pružila onima kojima je na jpotrebnija. Kasnije u toku 2020, kao i 2021. godine, Vlada je odgovorila izradom paketa diferenciranih(i uvek na kategori jama zasnovanih, umesto testiranih) mera podrške najpo gođenijim sektorima i grupama stanovništva, ali zapravo nikada nije odustala od univerzalnih mera. 6

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 Nekoliko nedelja po proglašenju vanrednog stanja polovi nom marta 2020. godine, donet je paket ekonomskih mera kroz Uredbu o fiskalnim pogodnostima i direktnim davanjima privrednim subjektima u privatnom sektoru i novčanoj pomoći građanima u cilju ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usled bolesti COVID-19. S obzirom da su stroge mere zatvaranja tada već bile na snazi, Socijalno-ekonomski savet nije mogao da raspravlja o njima. Prvi paket mera u osnovi je osmišljen u Ministarstvu finansija, uz podšku misije MMF-a i eventualno drugih spoljnih savetnika. Vlada je osmislila dve vrste direktnih subvencija preduzećima u privatnom sektoru za očuvanje radnih mesta, jednu za pre duzetnike i mikro, mala i srednja preduzeća(MMSP), osim fi nansijskog sektora, i drugu za velika preduzeća. Prva mera podrazumevala je isplatu paušalnog iznosa neto minimalne zarade za svakog zaposlenog sa punim radnim vremenom u martu, aprilu i maju 2020. godine. Iznos subvencije je bio univerzalan(oko 30.000 dinara mesečno), nezavisno od sek tora, prethodnih zarada ili procene gubitaka pojedinačne firme. Osnovni uslov je bio da korisnici ne otpuste više od 10% svoje stalne radne snage. Ova mera je ponovljena za još dva meseca za istu grupu korisnika, pod istim uslovima, ali je iznos subvencije iznosio 60% neto minimalne zarade. Mere za očuvanje radnih mesta za velika preduzeća podrazumevale su isplatu 50% minimalne zarade za svakog zaposlenog kojem je doneto rešenje o prekidu rada tokom karantina (vanrednog stanja). Uprkos veoma velikom obuhvatu prve mere, velika preduzeća su u mnogo manjoj meri koristila ove subvencije. Finansijski snažan odgovor javne politike Vlade na krizu izaz vanu pandemijom umnogome je doprineo otpornosti tržišta rada 2020. godine. Međutim, celokupan početni odgovor Vlade isključivo je bio podstaknut makroekonomskim aspektima, dok su ranjive grupe na marginama tržišta rada – one sa nesigurnim poslovima na osnovu ugovora na određeno vreme i drugih atipičnih ugovora, neformalni radnici i nezaposleni – bile ostavljene bez ikakve direktne podrške u pogledu njihovih poslova. S druge strane, s obzirom da su preduzeća mogla da dobiju subvencije minimalne plate pod uslovom da ne otpuste više od 10% svojih zaposlenih, taj uslov je mogao je da ih podstakne da otpuste zaposlene koji se nisu uklapali u limit od 10%. Država je nastavila sa merama podrške, s tim da je u 2021. godini isplatila tri polovine neto minimalne zarade po zaposlenom u privatnom sektoru, nezavisno od veličine preduzeća. Druga grupa mera obuhvatala je odlaganje plaćanja poreza i doprinosa na zarade i naknade zarada tokom trajanja vanrednog stanja. Kako bi dodatno podržala najteže pogođene sektore turizma i ugostiteljstva, putničkog saobraćaja i logistike, Vlada je podelila 160.000 vaučera za letovanje na destinacijama unu tar Srbije. Kasnije je pružena dodatna pomoć preduzećima u ugroženim sektorima, uključujući hotelijere, turističke agenci je i autobuske prevoznike, koja je nastavljena i u 2021. godini. Preduzeća iz ovih delatnosti dobila su mogućnost da uzmu kredite od Fonda za razvoj Republike Srbije(FzR). Mere za podršku poljoprivrednicima podrazumevale su ublažavanje kriterijuma za kredite i finansijsku pomoć. Pored mera za očuvanje radnih mesta i pomoć preduzećima, Vlada je uvela i jednokratnu univerzalnu novčanu pomoć u iznosu od 100 evra za sve punoletne državljane Srbije. Prema podacima Ministarstva finansija, ovu pomoć je primilo oko 6.150.000 građana, što ukupno iznosi 615 miliona evra(ili oko 72 milijarde dinara). Dodatno, svi penzioneri(oko 1.700.000 korisnika) dobili su u dva navrata ukupno 9.000 dinara(oko 76 evra). Glavne mere podrške stanovništvu u 2021. godini su isplata 60 evra svim punoletnim građanima i novčana pomoć penzionerima od dodatnih 50 evra. Takođe, svi registrovani nezaposleni dobili su jednokratnu dodatnu pomoć od 60 evra, čime je delimično odgovoreno na preporuke da se di rektna finansijska pomoć pojedincima i porodicama fokusira na one kojima je najpotrebnija. 7

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 3 SOCIJALNI PARTNERI I SOCIJALNI DIJALOG U ODBRANI RANJIVIH GRUPA Socijalni dijalog podupire proces utvrđivanja odgovarajuće kombinacije politika u različitim fazama zdravstvene krize. To zahteva aktivno učešće predstavnika organizacija poslodava ca i radnika, uz ostale stručnjake, uključujući sektorska udruženja. 3.1. AKTERI Socijalno-ekonomski savet je centralna tripartitna institucija koja postoji preko 20 godina. Nadležnost Saveta kao stalnog tripartitnog tela koje olakšava socijalni dijalog i socio-ekon omsku stabilnost jasno je utvrđena zakonom i utemeljenom praksom. Međutim, u Srbiji je i dalje veoma izražen disparitet u moći i donekle u stepenu legitimiteta između sindikata i organizacija poslodavaca, s jedne strane, i države, s druge strane. Dva reprezentativna saveza sindikata na nacionalnom nivou su u poslednjih nekoliko godina poboljšali svoje odnose, a tokom pandemije su svoje aktivnosti i inicijative samo delimično koordinisali preko SES-a. SES se nije uživo sastajao za vreme vanrednog stanja jer su sva okupljanja više od pet oso ba u zatvorenom prostoru bila zabranjena od 21. marta, ned elju dana nakon proglašenja vanrednog stanja. Naredna sed nica SES-a održana je tek nakon ukidanja vanrednog stanja, 22. maja, ali nije imala za rezultat nikakve tripartitne odluke vezane za Covid-19. jamnog priznavanja i poverenja, sindikati i„think-thank“ or ganizacije koje se zalažu za prava radnika obično su nepri jateljski nastrojeni prema NALED-u, koji je veoma aktivan u stvaranju privredi naklonjenih zakonskih predloga i lobiranju s tim u vezi, često nauštrb radnih prava. Tokom pandemije, NALED se bavio lobiranjem za dalju liberalizaciju radnog zakonodavstva, uključujući relaksiranija pravila za rad preko agencija i proširenje delokruga sezonskog rada izvan okvira poljoprivrede na delatnosti poput građevinarstva, ugostitel jstva, itd. Sličan neprijateljski stav sindikati imaju i prema Savetu stranih investitora, koji je, međutim, manje aktivan u poslednje vreme, barem na javnoj sceni. 3.2. TEME Prema većini intervjuisanih sagovornika, dva najvažnija prior iteta na početku pandemije kako za sindikate tako i za poslodavce bila su očuvanje radnih mesta i poboljšanje prakse i propisa u oblasti zaštite zdravlja i bezbednosti na radu za radnike izložene pojačanim zdravstvenim rizicima. Akcenat se 2021. godine pomerio na pregovore o zaradama. Na nacion alnom nivou, to je rezultiralo značajnim povećanjem mini malne zarade, iako je bilo manje od onoga što su sindikati tražili. Sindikati se već neko vreme zalažu da minimalna zara da u Srbiji bude takva da može da pokrije troškove minimalne porodične potrošačke korpe. Ovaj zahtev je bio na snazi čak i tokom pandemijske krize, ali nije ostvaren. Snaga sindikata uglavnom počiva u javnom sektoru, u kojem su oni potpisnici većine postojećih sektorskih kolektivnih ugovora. Pa ipak, sindikati su uspeli da konsoliduju svoje član stvo u privatnom sektoru, delimično zbog reindustrijalizacije tokom decenije od 2010. godine, koja je u velikoj meri bila podstaknuta prilivom stranih direktnih investicija. Međutim, njihov kapacitet za pregovaranje u privatnom sektoru na nacionalnom i sektorskom nivou ostaje ograničen. Unija poslodavaca, jedino reprezentativno udruženje poslo davaca na nacionalnom nivou, deluje sa relativno ograničen im kapacitetima i često je marginalizovana od strane drugih aktera koji zastupaju interese poslovne zajednice – poput jake i dobro finansirane Privredne komore Srbije, Saveta stranih investitora ili NALED-a, uticajne i privredi naklonjene nevladine organizacije sa odličnim vezama sa Vladom i međunarodnim akterima. Iako su sindikati i relativno slaba Unija poslodavaca vremenom uspostavili određeni nivo uzaOsim toga, veće povećanje zarada traženo je za radnike u posebno pogođenim sektorima, poput zdravstva i malo prodaje, pogotovo lanaca supermarketa. Iako su ovi zahtevi uglavnom ispunjeni u slučaju zdravstvenih radnika, u početku su uglavnom ignorisani u slučaju druge pomenute kategorije radnika. Međutim, pred kraj akutne faze pandemijske krize, nedostatak radne snage u sektoru maloprodaje doprineo je poboljšanju plata i ostalih uslova rada zaposlenih u ovom se ktoru. Neki poslodavci su čak počeli da uključuju zaposlene u odlučivanje o procesima rada. Premda nisu svi poslodavci tako postupali, postoji nekoliko pozitivnih primera poslo davaca, konkretno u maloprodajnim lancima, koji su uključili zaposlene u proces organizacije posla, uključujući i regulisan je rada u smenama, kako je istakao jedan predstavnik sindika ta iz maloprodajnog sektora. Sa druge strane, sagovornik iz Privredne komore je rekao:„Ako ništa drugo, kriza nas je naučila da su ljudi, kadrovi, najvažniji faktor proizvodnje za svaku firmu i celu zemlju. Na kraju su to shvatili i poslodavci“. 8

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 Na početku krize, sindikati su inicirali izmenu propisa kako bi se Covid-19 tretirao kao profesionalno oboljenje, što je po drazumevalo povećanje naknade za vreme bolovanja sa 60% na 100% plate. U tome su uspeli u slučaju zdravstvenih rad nika, ali prema rečima jednog vođe sindikata, u privatnom sektoru je isplata 100% plate radniku za vreme bolovanja bila vrlo ograničena.“To se primenjivalo tamo gde je ovo pitanje rešeno kolektivnim ugovorima. Pokazalo se da je u sektorima u kojima postoje sindikati to šire primenjivano ne go u sektorima u kojima nema nijednog sindikata.” članovi sindikata predstavlja neuverljiv izgovor. Postoji mno go delotvornih načina na koje smo mogli da pomognemo ovim grupama, od javne podrške, zagovaranja na SES-u, do stvaranja strateških saveza sa njihovim postojećim organizaci jama, ili da im pomognemo da se samoorganizuju.“ Još jedan predstavnik sindikata pomenuo je interesantan primer dostavljača, čiji je broj doživeo eksplozivni rast tokom faze zatvaranja i od tada ostao povećan, a koji obično rade na iv ici zakonitog zaposlenja i bez ikakvog sopstvenog kolektivnog glasa. Oblast zdravlja i bezbednosti na radu predstavljala je jedan od pozitivnih primera odnosa saradnje između tripartitnih aktera. Ova saradnja tokom pandemije doprinela je napretku u pripremi novog Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, za koji se očekuje da će biti usvojen 2023. godine. Početkom 2023. godine, u retkom slučaju saradnje i jednoglasnosti, So cijalno-ekonomski savet podržao je izmene Zakona o bez bednosti i zdravlju na radu. U vezi sa pitanjima zdravlja i bezbednosti, sindikati su se bavi li novim izazovima sa kojima su se suočile naizgled povlašćene grupe radnika koje su njihova preduzeća preusmerila na rad od kuće. U mnogim slučajevima, preduzeća nisu ništa uradila da svojim radnicima obezbede potrebnu opremu, zaštitu i uslove rada koji su obavezni na njihovim radnim mestima. U tom smislu su napori sindikata rezultirali sporadičnim poboljšanjima, ali nijedan novi propis nije donet na tu temu. To je, u intervjuu, ilustrovao jedan od vođa sindikata:“Naglašavali smo značaj odbora za zdravlje i bezbednost na radu u preduzećima jer se pokazalo da je svuda gde su ovi odbori bili aktivni učestalost zaražavanja bila niska i bile su obezbeđene odgovarajuće mere zaštite. Međutim, zakonskom regulati vom o radu nije propisano njihovo obavezno osnivanje, već se samo preporučuje. Pa ipak, pozitivni ishodi uočeni su u preduzećima u kojima su ovi odbori funkcionisali.“ S druge strane, ranjive grupe nisu bile u centru pažnje socijal nog dijaloga. Prema rečima jednog vođe sindikata:“Ova pandemija je pokazala, kako na globalnom tako i na nacion alnom nivou, da ništa dobro ne može da proistekne iz dugo pozdravljanih, takozvanih fleksibilnih oblika zaposlenja. Naprotiv, oni oduzimaju moć radnicima i čine ih ranjivijima, pogotovo u vreme krize”. Jedan od bitnih, pomenutih razloga za nedostatak inicijativa za zaštitu ranjivih grupa su zakonski propisi koji mnoge od njih, posebno one koji nemaju stabilan ugovor o radu, sprečavaju da se učlane u sindikat – poput samozaposlenih, radnika zaposlenih na osnovu ugovora o delu, itd. Zbog same nestabilnosti njihovog položaja, u slučaju zaposlenih na osnovu ugovoru o radu sa nepunim radnim vremenom, ugovora na određeno vreme, i slično, mnogo je manja vero vatnoća da će se takvi radnici učlaniti u sindikat ili postati predmet interesovanja sindikata. Još jedan vođa sindikata kritički se osvrnuo na relativnu rav nodušnost svoje sopstvene organizacije prema marginalnim grupama na tržištu rada:„Reći da ne možemo da im po mognemo jer nisu – niti zakonski gledano mogu da budu – Predstavnici sindikata koje smo intervjuisali saglasni su da se mladim ljudima ne posvećuje dovoljno pažnje u okviru soci jalnog dijaloga. Međutim, kao glavni uzrok za to, većina na vodi nezainteresovanost mladih da se učlane u sindikat. Dugoročna tendencija opadanja sindikalne pokrivenosti među mladima vezuje ruke sindikatima i sprečava ih da im pruže zaštitu u kriznim vremenima. Niko od naših sagovornika nije pomenuo Rome u ovom kon tekstu. Romi se uglavnom nalaze izvan formalnog tržišta ra da(osim onih u javnim komunalnim preduzećima u kojima tradicionalno rade) i kao takvi su izvan sindikalnog članstva. Ovi Romi koji žive u veoma teškim uslovima u odvojenim naseljima, koja su često bez struje i tekuće vode, često se bave i sakupljanjem sekundarnih sirovina. Njima je bilo jako teško tokom dugog policijskog časa u sklopu zatvaranja zato što nisu mogli slobodno da se kreću i bave se svojom os novnom delatnošću koja im donosi prihod. Oni su bili u središtu pažnje grupa za zaštitu ljudskih prava i humanitarnih intervencija, ali ne i aktera u socijalnom dijalogu. 3.3. INTERAKCIJA IZMEĐU AKTERA Intervjui sa sagovornicima snažno potkrepljuju ex-ante pro cene na osnovu analize pojedinačnih odluka Vlade o merama odgovora na Covid-19, prema kojima najintenzivnije an gažovanje socijalnih partnera nije bilo jače od onog na kon sultativnom nivou. Štaviše, sagovornici su čak rekli da je nji hova uloga bila degradirana u odnosu na ono što stoji u zvaničnim saopštenjima, te da je sa konsultativnog nivoa prešla na nivo običnog dobijanja obaveštenja o nekim mera ma, iako je Vlada u svojim saopštenjima navodila suprotno. Prvenstveno tokom vanrednog stanja, socijalni partneri žalili su se da su bili ili samo obavešteni ili formalno konsultovani, ali da im je bilo dato prilično kratko vreme za bilo kakve ozbiljne i koordinisane akcije. Naši sagovornici uglavnom se slažu da su, naročito na počet ku pandemije, sve strateške odluke o merama odgovora na Covid-19 donošene jednostrano od strane Vlade. U vezi s ovom ocenom jedino je bio rezervisan sagovornik iz Vlade, što nije bilo iznenađujuće. Prva sednica SES-a sazvana je sa mo dva dana nakon proglašenja vanrednog stanja, ali na njoj nije doneta nikakva odluka, niti konkretan plan zajedničke akcije. Druga sednica SES-a, nakon objave mera Vlade, održana je uz učešće predsednice Vlade. Međutim, na toj sednici su više prezentovane već donete mere oko kojih se nije moglo pregovarati, nego što se vodio socijalni dijalog. Nakon toga, tripartitni socijalni dijalog unutar Socijalno-ekon 9

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 omskog saveta više nije bio moguć zbog strogog ograničenja okupljanja više od pet osoba u zatvorenom prostoru, a ova opšta zabrana nije bila ukinuta za sednice SES-a. Kasnije u toku pandemije, više interakcije i istinskih pregovora odvijalo se na srednjem(sektorskom) nivou, ali su mere koje su se odnosile na celu zemlju manje-više ostale u domenu jednostranih odluka koje je Vlada donosila nakon konsultacija sa raznim akterima. Pa ipak, Privredna komora ne samo što je učestvovala u aktivnostima od ključnog značaja za stabilnost sistema, već je imala i ulogu u formulisanju tih zakonskih mera koje je donosila izvršna vlast, odnosno Vlada, kako nam je rekao njen predstavnik. Stiče se utisak da je i predstavnik Unije poslodavaca imao izvesnog uticaja na odlučivanje. On je iskustva UPS-a opisao na sledeći način:‘’Unija poslodavaca Srbije iskoristila je svoje pravo reprezentativnog socijalnog partnera da se direktno obrati Vladi i Kriznom štabu u vezi sa ekonomskim merama. Predložila je određene podsticaje za poslodavce, određene poreske olakšice, a neki od naših pred loga uspeli su da budu uključeni u mere, možda ne baš onako kako smo predložili, ali je na neki drugi način pokazano da smo mi bili njihovi inicijatori. Pošto je i dalje bilo nerešenih pitanja, takođe smo informisali Vladu o tome kako poslodav ci funkcionišu i razmišljaju. Ukazali smo na nelogičnost određenih mera, što je kasnije rezultiralo njihovim izmenama. Glavna stvar je da smo mi bili izvor informacija jer neko iz kabineta ministarstva ne može da nameće poslodavcima kako treba da funkcionišu u uslovima krize.’’ Saradnja između privrede i sindikata bila je posebno jaka i delotvorna u pogođenim sektorima. Neka od tih iskustava preneo nam je jedan predstavnik sindikata:‘’Primetili smo da su vremenom poslodavci postepeno bivali bolje organizovani. Počeli su da uključuju zaposlene u proces odlučivanja o organizaciji posla. Na primer, zaposleni u centrali maloproda jnog lanca mogli su da rade od kuće, ali rad na daljinu bio je neizvodljiv za maloprodajne objekte, pri čemu je odnos zaposlenih u maloprodajnim objektima i zaposlenih u centrali 10:1 ili veći od toga. Trebalo je vremena da se posao prila godi novonastalim okolnostima. Mi smo, kao sindikat, učest vovali u ovom procesu i rešavali sve nepravilnosti u vezi sa ranjivim grupama.’’ Privreda i sindikati iz ugroženih sektora zalagali su se za sele ktivne dodatne mere, a kako je vreme prolazilo, Vlada je bi vala naklonjenija da ih sasluša kada je postalo jasno da su zbog univerzalnih i finansijski neizdiferenciranih subvencija za preduzeća najpogođeniji sektori ostavljeni u veoma teškoj situaciji, dok su ostali sektori uživali u neočekivanim subvenci jama i zahvaljujući toj podršci mogli da povećaju svoje profite. 3.4. ISHODI Predstavnici sindikata saglasni su u stavu da su njihove inicijative imale vrlo ograničene, a u najboljem slučaju, skromne efekte na konačne ishode u smislu donetih mera, pogotovo kad je reč o zaštiti tradicionalnih ranjivih grupa. Jedan od njih ukazuje na njihovu„naučenu bespomoćnost“. Na sednici SES-a održanoj u ranoj fazi pandemije, predstavnici sindikata insistirali su na tome da bi trebalo uraditi više da se preduzeća spreče da otpuštaju radnike sa najmanje sigurnim ugovorima i da se pomogne onima koji su i pre pandemije Covid-19 bili u prekarnom položaju, na primer neformalno zaposlenim i nezaposlenim radnicima. Međutim, vlada je ostala verna svo joj filozofiji u vezi sa paketom stimulativnih mera. Još jedan sindikat zalagao se za opštu zabranu otpuštanja radnika tokom pandemije – meru koja bi najviše koristila rad nicima zaposlenim na osnovu atipičnih ugovora jer bi onda zabranom bili zaštićeni i ovi radnici, u skladu sa njihovim predlogom. Vlada je to glatko odbila, a predstavnik sindikata potvrdio je u intervjuu da je ovaj predlog više predstavljao poziv na solidarnost, nego dobro obrazloženu inicijativu. Predstavnici Vlade su, u prvoj fazi, dosledno odbijali da pre ispitaju svoj čvrst,„neselektivan“ stav i osmisle posebne mere zaštite za ranjive grupe, komentarišući da će pripadnici tih ranjivih grupa neposredno biti zbrinuti kao građani i posredno kroz očuvanje privredne aktivnosti, tako da ako izgube posao na jednom mestu, lako mogu da nađu drugi posao na drugom mestu. Pošto je bilo jasno da Vlada uman juje značaj problema tradicionalnih ranjivih grupa i da nije voljna da preispita svoj stav, a budući da je glavno članstvo sindikata bilo dobro zaštićeno merama koje je Vlada donela, sindikati su zapravo odustali od ovog pitanja. Uspešniji ishodi postignuti su u odbrani novonastalih, poseb no ranjivih grupa zbog pandemije Covid-19, pogotovo ako su pripadale glavnoj grupi radnika i bile bolje zaštićene od strane sindikata. Ovi ishodi su obuhvatali veće plate za zdravstvene i druge radnike u neophodnim delatnostima, veće naknade za bolovanje i naknade radnicima na prinudnom odmoru od onih zakonom propisanih; strože poštovanje standarda zdra vlja i bezbednosti na radu, itd. 3.5. OCENA ULOGE SOCIJALNOG DIJALOGA U DONOŠENJU MERA PODRŠKE KAO ODGOVOR NA COVID-19 Većina ispitanika, posebno iz redova sindikata, slaže se da je situacija u vezi sa pandemijom Covid-19 samo potvrdila godinama poznate činjenice o socijalnom dijalogu u Srbiji, koji je i dalje relativno slab, posebno u odnosu na učešće socijalnih partnera u stvaranju relevantnih politika. Vandržavni akteri u socijalnom dijalogu na nacionalnom nivou nemaju ekonomsku i političku snagu, niti organizacione kapacitete koji bi mo gli da obezbede ravnotežu snaga između države i socijalnih partnera. Pandemija je pokazala da je potrebno više uzajam nog poštovanja i priznavanja, kao i više solidarnosti među vandržavnim socijalnim partnerima da bi se obezbedilo do voljno moći da se klatno na strani države pomeri na stranu socijalnih partnera. U tom pogledu, kriza izazvana pandemi jom bila je retka prilika kada Vlada u nekim trenucima nije imala komfornu ulogu arbitra koji zastupa javni interes u nastojanju da pomiri partikularne interese sindikata i poslodavaca. Umesto toga, što je bio slučaj sa najteže pogođenim de latnostima, Vlada se suočila sa zajedničkim zahtevima sindikata i poslodavaca i bila je naklonjenija da prihvati zahteve za dodatnom podrškom u takvim slučajevima. 10

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 Za razliku od nacionalnog nivoa, gde su socijalnim partneri ma uglavnom bile vezane ruke, neki nalazi upućuju na to da je pandemija Covid-19 pokazala značaj jakih sindikata i njihovog delovanja na nivou preduzeća. Prema tvrdnjama pred stavnika sindikata, ispostavilo se da je stanje u pogledu zdra vlja i bezbednosti na radu tokom pandemije bilo značajno bolje u onim preduzećima u kojima su radnici bili sindikalno organizovani. Prema rečima nekih od naših sagovornika, kol ektivni ugovori koji su istekli za vreme pandemije češće su produžavani u preduzećima sa jakim sindikatom koji se za to snažno zalagao. Međutim, ne može se reći da je ostvaren opšti napredak u bipartitnom socijalnom dijalogu tokom pandemije. Socijalni dijalog ostao je slab na sektorskom niv ou u privatnom sektoru. On i dalje predstavlja ekskluzivnu karakteristiku javnog sektora budući da u privatnom sektoru nije potpisan nijedan sektorski kolektivni ugovor koji bi obuhvatio značajan broj radnika. 11

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 4 OCENA I ZAKLJUČCI Pandemijska kriza izazvala je ozbiljne potrese i promenila prethodnu ravnotežu u ekonomiji i posebno na tržištu rada. In tervencija države, pre svega subvencije minimalne zarade za zadržavanje radnih mesta, kao i odlaganje plaćanja poreza i doprinosa, uveliko je ublažila intenzitet ukupnog udara na tržište rada. Međutim, štiteći pre svega formalno zaposlene na ne određeno vreme, država je ostavila manje zaštićenim ostale kategorije zaposlenih, posebno one zaposlene na određeno vreme, bez ugovora o radu i neformalno zaposlene. Pre duzeća suočena sa poslovnim teškoćama tokom pandemije su se zato prilagođavala novonastalim okolnostima smanjujući atipičnu i neformalnu zaposlenost. Ove kategorije mogle su da računaju samo na indirektnu zaštitu kroz opšte stimu lativne mere ekonomske politike kojima je podsticana agregatna tražnja, a preko nje je bio zaštićen i ukupni nivo zapos lenosti, ali ne i pojedinačna radna mesta. Dodatne mere usmerene na najpogođenije sektore i delatnosti(turizam i ugostiteljstvo, prevoznici, lične usluge, itd) čes to su donošene takođe zahvaljujući saradnji i zajedničkom lo biranju vandržavnih aktera u socijalnom dijalogu. Međutim, ove mere su bile efikasnije po pitanju zaštite stalno zaposlenih radnika, ali nisu bile dovoljno snažne da bolje zaštite zapos lene sa atipičnim ugovorima ili one izvan formalnog sektora. Naši intervjui su potvrdili da većinu najranjivijih radnika čine oni bez stabilnog zaposlenja i naravno oni bez ikakvog zaposlenja. Jedan od izvora njihove ranjivosti i marginalizacije na tržištu rada povezan je sa činjenicom da nisu – a u većini slučajeva zakonski gledano ne mogu ni da postanu – članovi sindikata. Sindikati ubuduće moraju više da se posvete ovim grupama, da naprave strateške saveze sa njihovim posto jećim organizacijama ili da im svojim resursima i iskustvom pomognu da se samoorganizuju. Zajednička nit koju dele sve zainteresovane strane je ta da je pandemijska kriza podstakla atmosferu solidarnosti i saradnje među njima. Njihova ocena angažovanja i ponašanja osta lih aktera uglavnom je bila sasvim pozitivna. U ovom trenutku, što je mišljenje koje očigledno deli većina naših sagovornika u intervjuima, postoje važne pouke koje treba izvući iz svega ovoga, ali se ravnoteža snaga i stavovi aktera nisu promenili onoliko koliko bi se to možda moglo očekivati na samom vrhuncu krize izazvane pandemijom Covid-19. U nekim bitnim aspektima socijalnog dijaloga, st vari su se izuzetno brzo vratile na normalu u maniru„sve po starom“. Mogao bi se izvesti okvirni zaključak da je kriza izazvana pandemijom Covid-19 bila izuzetno iskustvo za srpsko društvo i sve aktere u socijalnom dijalogu. Međutim, ne možemo predvideti njene dugoročne efekte na budućnost socijalnog dijaloga i zaštite ranjivih grupa i da li će se, sa neke buduće tačke gledišta, ispostaviti da je ona bila ključni trenutak u njihovom razvoju. 12

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 13

FRIEDRICH-EBERT-STIFTUNG – SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 LITERATURA RECENZENTI Aleksić, D. i Arandarenko, M. (2020),„Radno siromaštvo i niske za rade u Srbiji“, Sindikati i društvene promene: Predlozi za progresivnu ekonomsku i socijalnu politiku, Fondacija Fridrih Ebert, Kancelarija Beograd. Arandarenko, M. (2012),“Serbia: Industrial relations profile”, Eurofund, Dublin, Ireland. Arandarenko, M.& Aleksić, D. (2019),“Special topic: Labor costs, la bor taxes and low-wage earners in the Western Balkans” in Western Balkans Labor Market Trends 2019, World Bank and the Vienna Institute for International Economic Studies. European Commission (2022).“Country Report: Serbia”. Directora te-General for Neighbourhood and Enlargement Negotiations. Brussels. ILO (2020),“COVID-19 and the World of Work: Rapid Assessment of the Employment Impacts and Policy Responses- SERBIA”, International La bour Office, Geneva. Muller, T., Vandaele, K. and Waddington, J. (2019)(eds) Collective Bargaining in Europe: Towards an Endgame. Brussels: ETUI. Nemec i Masar ,(2015),“Unapređenje socijalnog dijaloga” Tvining pro jekat, Beograd. OECD and AIAS (2021), Institutional Characteristics of Trade Unions, Wage Setting, State Intervention and Social Pacts, OECD Publishing, Paris. Ost, D. (2000) Illusory Corporatism in Eastern Europe: Neoliberal Tri partism and Postcommunist Class Identities, Politics and Society 28:4, December: 503–530. Stojiljković, Z. i Mihailović, S. (2010),“Stanje socijalnog dijaloga u Sr biji posle dvadeset godina tranzicije”, Beograd, SLA. Vlada Republike Srbije (2004),“Zakon o socijalno-ekonomskom sa vetu”, Službeni glasnik RS, br. 125/2004. Vlada Republike Srbije (2014),“Zakon o radu”, Službeni glasnik RS, br. 75/2014. Galjina Ognjanov i Zoran Stojiljković 14

IMPRESSUM O AUTORIMA IMPRESSUM Mihail Arandarenko je redovni profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i predsednik Upravnog odbora Fondacije za razvoj ekonomske nauke(FREN). Dok torirao je 1998. godine na Univerzitetu u Beogradu, a u peri odu 1999-2000. boravio je na postdoktorskim studijama u Budimpešti na Institutu za napredne studije. Tokom 20002001. godine bio je naučni saradnik na Centralnoevropskom univerzitetu i Mađarskoj akademiji nauka, 2014-2015. bio je gostujući viši saradnik na Londonskoj školi ekonomije, a 2019. gostujući profesor na Gradskom univerzitetu u Njujorku. Oblasti njegovog istraživanja uključuju tržište rada, politiku zapošljavanja, industrijske odnose i socijalnu politiku. Dobio je razne međunarodne grantove za istraživanje tržišta rada i bio je konsultant širom jugoistočne Evropa za vodeće međun arodne organizacije i agencije, uključujući Evropsku komisiju, Svetsku banku, UNDP, MOR, OECD, USAID i sl. Fondacija Fridrih Ebert| Kancelarija Beograd Dositejeva /51/1| 11000 Beograd| Srbija Odgovorna osoba: Kirsten Schönefeld| Direktorka Regionalna kancelarija za Srbiju i Crnu Goru Tel.:+381 11 3283 285 https://serbia.fes.de Svaka dalja komercijalna upotreba sadržaja zabranjena je bez prethodne pismene saglasnosti fondacije Fridrih Ebert. Dragan Aleksić je docent na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na kom je i doktorirao 2020. godine. Pri marna polja interesovanja su mu tržište rada, minimalna zara da, politika zapošljavanja, aktivni programi tržišta rada i ranjive grupe na tržištu rada. U navedenim oblastima objavio je veliki broj naučnih radova i učestvovao na mnogim domaćim i međunarodnim projektima koji se bave ovom tematikom. Stavovi izraženi u ovoj publikaciji ne moraju nužno odražavati stavove Fon D d ie ac in ije d F ie ri s d e r r ih Pu E b b l e ik rt at il i i o o n rg zu an m iz A ac u i s je dr u uc k k oj g o e j b su ra a c u h t t o e r n i z A a n p s o ic s h le te n n i. sind nicht FonndoatwcijeanFdriigderirhwEebiseertdnieedmeor žFeriegdarriacnht-oEvbaetritz-Satitfatčunnogs.tDpioesdeatPaukbalikation sadwržiradnaihufuPpaupbielirkaacuisji nachhaltiger Forstwirtschaft gedruckt. ISBN-978-86-83767-75-5

SOCIJALNI DIJALOG U VREME PANDEMIJE VIRUSA COVID-19 Šta se dogodilo sa ranjivim grupama na tržištu rada? Zdravstvena kriza sa kojom se svet suočio ostavila je velike posledice na privredu u celini i posebno na tržište rada. Pored toga što se položaj„tradi cionalnih“ ranjivih grupa dodatno pogoršao, pandemija je uticala na mar ginalizaciju pojedinih grupa koje u regularnim vremenima nisu ranjive. Odgovor države u vidu paketa mera privredi i građanima bio je izdašan i ne selektivan. Zahvaljujući ovim merama sprečeno je značajnije smanjenje zaposlenosti, dok je stopa nezaposlenosti čak i neznatno opala u 2020. godini. Iako su pandemijski uslovi predstavljali idealnu priliku za stvaranje socijalnog pakta i okretanja ka kolektivnoj solidarnosti, matrica funkcionisanja socijalnog dijaloga u Srbiji nije se bitno promenila. Država je zadržala dominantnu ulogu i uključenost socijalnih partnera u kreiranje paketa mera bila je svedena na minimum. Više informacija o ovoj temi: https://serbia.fes.de