Za slobodu izrazavanja nuzno je postojanje drustva u kome ce se ona ceniti i postovati. Medjutim, cak i oni sistemi u kojima se ona uzima kao neodvojivi deo duha naroda i njegovog ustava, ona se ogranicava. Najvece svetske demokratije nemaju apsolutnu slobodu izrazavanja u svojoj praksi, kako se ona posmatra kao pravo koje u odredjenim slucajevima mora biti ograniceno zbog odredjenih interesa i vrednosti.

Tu postoji i slicnost ogranicenja izrazavanja u totalitarnim sistemima i u demokratiji: zelja da se ocuva sistem. Ipak, demokratska sloboda izrazavanja pociva na principu tolerancije i postovanja prava drugog; totalitarni sistemi nastoje da toleranciju uguse i da dozvoljen bude samo jedan pogled na svet.

Demokratska sloboda izrazavanja je oivicena medjama da bi se sacuvala demokratija, tolerancija i sama mogucnost da se pojedinac izrazava sto je vise moguce slobodno, sve dok ne dira u prava drugih i ne rusi temelje tolerancije/demokratije. Dakle, moze se govoriti i protiv demokratije i protiv tolerancije, sve dok ne dodje do opasnosti u kojoj postoji mogucnost da netolerantni prevladaju i uniste demokratiju, a cak i u tom slucaju se procenjuje da li je potrebno ograniciti slobodu izrazavanja i u slucaju ogranicenja, koliko je to proporcionalno cinjenje. Demokratski sistem ide ka sto manjem uplitanju u pojedinacne slobode, uz davanje sto je moguce veceg obima ljudskih prava i sloboda.

Zbog toga je neophodno jacati demokratske institucije i kontrolu vlasti, kako se ona ne bi odmetnula, suvise ojacala i pocela primenjivati ekstremne mere u ogranicavanju izrazavanja. Ogranicenje u okviru paradoksa tolerancije mora da bude poslednja mera, upotrebljena samo za odbranu tolerancije, ljudskih prava i demokratije. Sirenje ovog obima (koji je i sam dosta sirok) moze da vodi do nezeljenih posledica po demokratiju.