Inspekcijski nadzor U celini posmatrano, Nacrt zakona ne uspostavlja dovoljno jasan i efikasan sistem inspekcijskog nadzora. Ovlašćenja i dužnosti inspektora nisu dosledno usklađeni sa obavezama koje zakon propisuje operaterima, niti su postavljeni tako da obezbede delotvornu reakciju na utvrđene nezakonitosti. Pored toga, postojeća postrojenja su prilikom regulisanja inspekcijskog nadzora ponovo stavljena u povoljniji položaj od novih, iako upravo postojeća postrojenja predstavljaju najveći problem primene zakona u praksi. Takav pristup posledica je preuzimanja rešenja iz Direktive o industrijskim emisijama bez njihovog prilagođavanja domaćem kontekstu, u kojem veliki broj postrojenja i dalje posluje bez integrisane dozvole. Umesto da ojača nadzor tamo gde je on najpotrebniji, Nacrt zakona zadržava ili dodatno produbljuje postojeće slabosti. Potrebno je proširiti ovlašćenja inspektora tako da dosledno prate obaveze operatera propisane u prethodnim delovima zakona i omoguće njegovu efikasnu primenu u praksi. Inspektor može zabraniti rad samo novim postrojenjima U Nacrtu zakona ponovo je propuštena prilika da se jasno i nedvosmisleno utvrde ovlašćenja inspektora za nadzor nad primenom ovog zakona, iako od toga u velikoj meri zavisi da li će se zakon uopšte sprovoditi u praksi. Jedan od najozbiljnijih problema u važećem zakonu jeste to što su prava, dužnosti i ovlašćenja inspektora postavljeni preusko, pa nije uvek sasvim jasno šta inspekcija konkretno može i mora da kontroliše . Upravo se u odredbama o pravima, dužnostima i ovlašćenjima inspektora jasno vidi favorizovanje postojećih postrojenja u odnosu na nova. Tako inspektor ima pravo i dužnost da kod novog postrojenja utvrđuje da li je operater pribavio dozvolu , dok kod postojećeg može da proverava samo da li je podnet zahtev za njeno pribavljanje. 59 Međutim, reč je o dva suštinski različita procesna momenta, a sama činjenica da je zahtev podnet ne znači da operater može da posluje bez dozvole , niti da je time ispunio obaveze koje zakon propisuje. Takvo rešenje relativizuje odgovornost operatera postojećih postrojenja i, kao i u drugim delovima nacrta, stavlja ih u povoljniji položaj u odnosu na operatere novih postrojenja, koji dozvolu moraju da pribave pre puštanja postrojenja u rad. Iako i u okviru postojećeg pravnog okvira postoji osnov za postupanje inspekcije u slučaju da postojeće postrojenje posluje bez dozvole, taj nedostatak se u praksi može prevazilaziti samo delimično, uz svojevrsnu pravnu gimnastiku i široko tumačenje opšte odredbe prema kojoj inspektor ima pravo i dužnost da utvrđuje sprovođenje„drugih propisanih mera zaštite životne sredine”. 60 Takvo oslanjanje na generalnu klauzulu nije opravdano i unosi pravnu nesigurnost, jer ostavlja prostor za različita tumačenja, uključujući i pitanje da li se obaveza posedovanja dozvole uopšte može podvesti pod mere zaštite životne sredine na način na koji je to zakonom predviđeno. Zbog toga bi znatno jasnije i primerenije rešenje bilo da se izričito propiše da inspektor ima pravo i dužnost da utvrđuje da li postrojenja, ne samo nova već i postojeća, poseduju dozvolu izdatu u skladu sa zakonom. Nema opravdanja da se poslovanje postojećih i novih postrojenja bez dozvole tretira na potpuno različit način . Da li to znači da inspektor neće imati ovlašćenje da utvrđuje nezakonitost u situaciji kada postojeće postrojenje obavlja aktivnosti bez dozvole, ali je u međuvremenu podnelo zahtev za njeno izdavanje? Nesavesni inspektor bi se u praksi mogao pozvati na to da ga zakon ovlašćuje samo da proveri da li je zahtev podnet, ali ne i da utvrđuje da li postrojenje posluje bez dozvole. 61 Radi otklanjanja svake sumnje koja se u praksi može pojaviti, neophodno je da zakon nedvosmisleno propiše pravo i dužnost inspektora da utvrđuje da li postojeća postrojenja posluju bez dozvole. Istovremeno, potrebno je jasno predvideti i odgovarajuća ovlašćenja inspektora za slučaj da se u nadzoru utvrdi da postrojenje obavlja delatnost bez dozvole kako zakonska obaveza ne bi ostala bez stvarnog mehanizma kontrole i sprovođenja. Međutim, Nacrt zakona dodatno sužava ovlašćenja inspektora kada je reč o postojećim postrojenjima. Umesto da otkloni postojeće nedoumice i ojača mehanizme nadzora, Ministarstvo zaštite životne sredine predlaže da se dosadašnje ovlašćenje inspektora da zabrani rad i novog i postojećeg postrojenja suzi tako da se mera zabrane rada može izreći samo novom, ali ne i postojećem postrojenju . Takvo rešenje pokazuje da fokus Ministarstva nije bio na rešavanju jednog od ključnih problema u primeni Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, a to je činjenica da veliki broj postojećih postrojenja godinama posluje bez integrisane dozvole, bez adekvatne reakcije inspekcije. Trenutno oko 150 postrojenja, od ukupno 220, više od godinu dana posluje bez integrisane dozvole. Umesto da ojača primenu zakona tamo gde je ona očigledno izostala, Ministarstvo predlaže suprotno rešenje: da se inspektoru uskrati ovlašćenje da zabrani rad postojećem postrojenju koje posluje bez dozvole. Takav predlog ne samo da ne rešava problem, već ga dodatno produbljuje. Zbog toga je od suštinskog značaja da se izričito propiše da inspektor može zabraniti rad svakog postrojenja koje posluje bez dozvole, bez obzira na to da li je reč o novom ili postojećem postrojenju. Treba razmotriti propisivanje obavezne zabrane rada u slučajevima kada inspektor utvrdi da postrojenje posluje bez integrisane dozvole. Sličan pristup već postoji u Zakonu o planiranju i izgradnji, koji propisuje da je inspektor dužan da 59 Nacrt Zakona, član 41. 60 Ibid. 61 Navedena praksa zabeležena je prilikom nadzora nad radom kompanije Serbia Zijin Copper(dopis Ministarstva zaštite životne sredine br. 914-480-501-00023/2021-07 od 17. avgusta 2021. godine), kao i u slučaju postrojenja TE-TO Kolubara Vreoci„Prerada”(dopis Gradske uprave Grada Beograda, X-09 br. 501.9-921/2021 od 1. decembra 2021. godine). 19